„Лепотице која је мирисала дуван“ Александра Сергеевича Пушкина је поетско дело написано у раним 19-м веку, и припада периоду романтичне литературе. Ова песма анализира теме красоте, желје и необичног шарма повезаног са употребом дувана, истражујући контрасте између привлачности природе и људских жеља. Песма представља говорника који је очаран лепом женом по имену Климена и жали се због њене необичне преференције за удахивање дувана уместо традиционалних цветова које је некад волела. Говорник користи низ фантастичних образаца да контрастира избор ове жене са понашањем различитих ликова – од старијег професора до младог драгуна, сваки од којих је погружен у сопствене ритуале везане за употребу дувана. Целокупно, говорник изражава жељу за променом, фантазирајући да постане онај „дуван“ који та жена тако драго цени, што илуструје мешавину желје и меланхолије. У крају, песма приказује суштину недостиживе љубави, откривајући и дивлјење и осећај одустанка према горко-слаткој природи те желје.